Izjutra se u Bšariju ledi dah, čak i u prolećnim danima. Cesta kojom se stiže u grad kroz redove starih kamenih kuća sa tirkiznim prozorima, jutros je pusta. Na reskom planinskom vazduhu čuje se kako šušte četinari i kada u blizini prhnu krila ptice. Moj sin uzalud traži kamione, brodove i avione koji bruje nad bejrutskim neboderima. Na mahove proleti samo jato gačaka: razdvoje se u dva roja koja lete odvojeno, potom se ponovo spoje. Nisu to lučki galebovi koji prate teretnjake i ponekad predahnu na katarkama jahti, niti smeđe, pitome grlice koje sleću na drvene dovratke kuća u bejrutskoj luci. Ove ptice nadleću kamenite staze i uske klance što huče tembrom orgulja i timpana. Bšari i dolina Kadiša su na severu Libana. Dalje je grad Tripoli. Istočno, iza planinskih vrhova koji su i sada prekriveni snegom, putevi kroz dolinu Beka vode ka rimskom hramu u Balbeku i granici do koje dopire jeka sirijskih bitaka.
Džubranova oblast. Tako Libanci nazivaju ceo kraj oko Bšarija, gde se rodio pesnik Halil Džubran. Odavde je pošao u svet i zagledan u njujorške bulevare pisao pesme koje teku ritmom biblijskih psalama. Pećina, gde je nekad bio maronitski manastir, sada je muzej koji čuva izdanja njegovih knjiga iz mnogih zemalja sveta, pisma puna čežnje za zavičajem. „Moj Liban u dodiru je sa tajnama života koje on zna bez svesnog znanja; moj Liban je čežnja koja svojim osetljivim vrhom dostiže daleki kraj neviđenog i veruje da je to san“, pisao je Džubran. Na dnu pećine, nalazi se Džubranov grob, ali ove hladne prostorije nisu turobne. Ovde, i smrt je – kako je pisao Antun Branko Šimić – „nešto sasma ljudsko“. Sa zidova zrače Džubranovi portreti i crteži nimfi sa izvijenim telima. Pesnike život vodi daleko, ali se svi putevi slivaju nazad, na hercegovački kras ili libansko gorje, gde su mirisi jači i boje izraženije nego drugde.
U Bšariju, kao i posvuda u libanskoj zemlji, priče o prošlim događajima deo su svakodnevice, kruže generacijama, a svaka u tkivo svoje priče ugrađuje novi detalj. Usputne epizode, o neispunjenim ljubavima i boemiji, prate i životopis pesnika osetljivog na treptaje velikog sveta. Događaji su se u Džubranovoj domovini dvadesetih godina prelamali kao snažni odjeci lomova nastalih u Evropi, koja je posle Prvog svetskog rata i pada Turske carevine delila plen. Libanom su zagospodarili Francuzi, te Džubran nije dočekao dugo sanjanu nezavisnost svoje zemlje na Bliskom istoku, što će se dogoditi usred sledećeg ratnog vihora, deceniju nakon njegove smrti.
Naslovnice knjiga ovog velikog pesnika različitog su dizajna: neke svedene, bez detalja i samo sa imenom pisca i dela napisanim jednostavnim slovima, neke sa piščevim ilustracijama ili sa rubom ukrašenim raskošnim vinjetama i arabeskama. U ovom muzeju spojilo se mnoštvo – različitih pisama i tradicija, svetske razdaljine i putevi – i jedno: stotinu stranica jedne od najprevođenijih knjiga o otkrivanju i osluškivanju sveta u kojem je čovek jedinstveno i usamljeno biće: „Život je ostrvo čije su litice želje, drveće snovi, cveće samotinja, vrela žeđ, a ono je usred mora samoće i izdvojenosti.“
Motel u stilu lovačkog doma, čiji se krov spušta do zemlje, izgrađen je sedamdesetih godina, i sve – čak i sapun u kupatilima – ostalo je iz vremena pre građanskog rata koji se završio početkom devedesetih godina prošlog veka. Kamin sa žaračem, fotelje presvučene zelenom tkaninom koja je već odavno upila ustajali miris prostora. Na zidovima, glave ulovljene divljači – divlje svinje, srne, lasice; otomanske kubure, karabini i sablje. Na podijumu sale gde su se nekada veselili turisti iz brojnih zemalja, sada su uskršnji zečevi i plišane lutke postavljeni po ko zna koji put u praznično jutro. U vitrini su razglednice, flaše votke, keramičke krigle piva, snežne kugle u kojima Deda Mraz vozi sanke sa upregnutim jelenima, novčanice iz Francuske, Zapadne i Istočne Nemačke, figurica Kipa slobode u Njujorku.
Oglušujući se na pitanja o toploj vodi i sapunu i neobjašnjivo visokoj ceni soba, vlasnik hotela daje malobrojnim gostima, strancima iz Bejruta, mape doline i beleži mesta koja treba posetiti: manastire, pećine, staze. Dok na televizijskom ekranu promiču slike ratnih odreda u Siriji, on govori sve više sebi, ponavljajući po ko zna koji put iste reči. Sve manje se obraća publici čiji pogledi prelaze preko zidova i kroz prozorska stakla padaju na dolinu. Govori kako je Kadiša posebna i da nigde nema takve doline, zato iz nje i ne ide dalje. Otkad se vratio iz inostranstva posle nekoliko godina, više nije napuštao Liban, odavno već ne ide ni u Bejrut. Što se tiče hotela: „Skup je jer je dolina jedinstvena.“ Tako je život uokviren istim predelom i smenama godišnjih doba dobio smisao koji bi van rubova doline bio lišen logike.
Ovde se živi bez puno reči. Na stepenicama koje od katedrale vode ka Džubranovoj kući, nekoliko starijih meštana igra bekgemon, pre bacanja kocke dugo gledaju tablu sa sedefnim ukrasima. Pored je krojačka radnja, ispod arkade obrasle u bršljan, iznad su balkoni iz čijih napuklina proviruju buseni trave. Dalje je prodavnica sa izloženim klupcima vune i preslicama. Idući ka katedrali, u svečanim odelima, meštani se pozdravljaju kratko i tiho, i sve podseća na scene nemog filma.
Sveta dolina, to je značenje imena doline Kadiša na aramejskom jeziku. Govornika aramejskog jezika u Libanu više nema, već više od stotinu godina opstao je samo kao jezik maronitske liturgije u manastirima ostalim iz vremena kada su se u dolinu, bežeći od progona, sklonili maronitski sveštenici. Svetilišta su uklesana u stene, pećine pretvorene u monaške ćelije. Manastir Kochaja čuva prvu štampariju na Bliskom istoku iz šesnaestog veka. Francuski misionari dolazili su u Kadišu i propovedali veru, te se francuski i danas govori. Oni su u Kadišu doneli vinovu lozu i umeće pravljenja vina. Oko manastira su maslinjaci i vinogradi.
U gostionici, nedaleko od manastira, služe vino u bokalima od zelenog stakla. Ali vino u Kadiši oporo je i trpko, kao i tlo iz kojeg loza, rastući na padini, crpi svoje arome. O ovom vinu nema zanesenih priča kao o onom iz vinograda u dolini Beka, prožetoj toplim zvucima arapske laute. U Kadiši, pored glasanja ptica, gutljaje prate teški udari crkvenih zvona uronjenih u sazvučja dubokih i visokih tonova. Dok odlazimo, prate nas pogledi domaćina, na nas laje vučjak vezan za kolac. Moj sin bez straha prilazi psu, pruža ruke, smeje se i oponaša lavež, kao kada čitamo knjige o životinjama. Džubranova pećina ne budi jezu, turobni su ovi pogledi i pas koji laje i na vlasnika i na gosta.
I ovde, kao na libanskom jugu, gde smo pre obilaska starih spomenika, prolazili mimo vojnih straža, držim malu ruku svog sina, koja čuva svaki moj strah i strepnju. Ne boji se psa, niti strme staze kojom planinari silaze do Don Pedra, kolumbijskog isposnika. On se odvojio od sveta i živi u pećini, njegovoj monaškoj ćeliji. Kolumbijac. Tako ga zovu svi u Kadiši. Došao je u Liban i nakon perioda kušnje u manastiru, ostao zauvek u ovoj pećini. Don Pedro ipak je daleko od uvrežene slike isposnika zaraslog u bradu i ćutanje. Starac rado prima posetioce i priča o svom životu, porodici i fudbalskim utakmicama u Kolumbiji, te kako je na studijama teologije u Americi stekao poznanstva koja su ga dovela u Liban. Meštani mu donose hranu, pred pećinom uzgaja povrće i tek ponekad silazi do reke da lovi ribu. Veruju da ima moć predviđanja, te traže od njega savete za mnoge bolesti, ljubavne probleme i poslove. Sada je leto i da bi se prošlo strmim stazama Kadiše, potreban je samo oprez i spremnost za naporno penjanje na povratku. Kraj stare masline izrasle uz stazu, nekoliko planinara traži signal na mobilnom telefonu, jedan od njih razgovara sa ženom o neplaćenim računima. Fotografišu dolinu digitalnim aparatima i dive se pejzažu. Do ovih staza ne dopire crkveni gong, ovde se čuje samo zuj insekata. Stene su vrele, sunčevi zraci padaju pod pravim uglom. Za nekoliko meseci doći će zima. Tada će Kadišu i njene staze prekriti sneg. Don Pedro provešće još jednu zimu bez posetilaca, zagledan u visine i posvećen molitvi. Posetioci će se vratiti u gradove, gde ulice vrve od ljudi i zvuka mašina, a život čine poslovi, porezi i dažbine, porodični život i briga o deci, koja će nastaviti naše postojanje.
Kadiša je sever libanske zemlje, ugneždene između planine i mora. Ovo nije pitoma dolina, već predeo gde vreme teče u ćutanju o starim slutnjama koje dolina krije a koje, kao ptice, lebde nisko, nad samim tlom. I dok hodam šumom kedra, koji u dolini zovu Božjim drvetom, čini mi se da vidim Džubrana kako u beloj halji što vijori za njim, kao mistički prorok zamiče za stabla, gubi se i nestaje poput noći i jutra, lutajući kroz dolinu i tragajući za njenim tajnama.
Iz knjige: Nikola Popović: "Priče iz Libana", Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje "Gradac", Raška, 2015.
Iz knjige: Nikola Popović: "Priče iz Libana", Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje "Gradac", Raška, 2015.
